О књизи: година / Упркос поновљеним изјавама у духу да је књижевност за њега само вид трговине, Борис Виан (1920-1959) од самог почетка његове књижевне делатности доживљаван је у уметничком окружењу Париза као један од најистакнутијих представника француске авангарде, потврдивши ту репутацију романом „Пена дана“ (1947) који му је донео славу. Годину дана раније објављен је роман „Пљунућу на твоје гробове“, који је касније забрањен, као и још две књиге, укључујући „Мртви су исте боје“ (1947). Виан је ово дело пренео као превод из заоставштине америчког мајстора „окрутних” детективских прича, Вернона Саливана. Ова маска је била потребна Виану јер су у Француској његове књиге оставиле сувише шокантан утисак са изузетном искреношћу са којом је приказано лумпен окружење огромног града. Преовлађујући фокус у Виановим романима на апсолутну аутентичност слике, где се све назива својим правим именом, органски је комбинован у овој прози пуној акције са филозофским питањима побуне против јадне људске судбине, изазова постојећим идејама о моралности и самопотврђивања појединца, настојећи да себи створи ситуације које захтевају мобилизацију свих духовних снага и спремности на смрт у име очувања слободе избора и деловања. У западној књижевности 20. века, Виан заузима место између Хенрија Милера и Албера Камија, комбинујући фактуализам са интелектуалним богатством које одликује француску прозу. Његове књиге, иако су остале популарне у широком спектру читалачких кругова, дуго су препознате као модерни класици.